Sumorno polupijano jutro.

Dok upijam letnju kišu na licu,
osećam tenziju i mrzovolju
nezadovoljnih jutarnjih neradnika.

A kiša se svakom kapljicom
propinjala kao na prstima
da iz nas izvuče ono najbolje.

Hladne kišne kapi na mom licu,
vrelom i umornom od nepoznatih noći,
razbijale su mrak i čemer,
kao ruka starog prijatelja na ramenu.

Noć.

Mesečina pitka da vam otvara um
i čini se da po prvi put dišete punim plućima.

Nema senki ni šapata ponoćnih dokoličara.

Upijam duge korake zagledan u zvezdani vez
koji najavljuje bolje sutra.

Ja sam emotivni ratnik
čiji zubi grizu ljubav ukusom gorčine i greha.

I volim nju.

U meni tuge plameni vrište
i kidaju moje biće.

Kada slomljen sklopim oči,
čujem korake i mirne dodire.

Ona me ispija celim bićem
dok mi duga njenog pogleda
pokazuje zaboravljeni put.

Dobro je, i dalje sam tu, njen.