Bila si moj prijatelj,
saplitala i volela
gde god je tome bio red.

Valjda je to ta mladost,
i te mladosti događaja sled,
da budeš taj i tada, bled i k'o led.

Bili smo jaki,
za druge strani,
i uvek su nekima tamo
svitali bolji dani.

Oduzimala si dane i noći,
moje misli i sve što vredi,
i svaki trenutak sreće
pred tobom bi počeo da bledi.

I beše na duši ponoć,
borba između tebe, i tada nje,
i da nije tad ona, ti bi mi bila sve.

Dok senka predamnom korača,
i sve što nudi je greh,
ona mi pruža srce,
dok u ruci nudi mi smeh.

Voleo sam te nekad,
čak i danas mi kradeš noći,
ali protiv ljubavi njene,
eto, baš nikad nećeš moći.

Bio sam pijan, ne retko,
dok sam za svoju senku
u čaši čuvao mesto.

Da, znam da ti dugujem pesmu,
pesmu sa ljuljaškom ispod duge.

Dugujem za besmislena mora ćutanja
i obećana razumevanja.

Dugujem sve dane mojih umora,
zajednička svitanja,
i svice u našim noćima.

Dugujem poljupce pred smiraj dana,
i dugujem ti svaki trenutak
kada osetiš da si sama.

I pijane pesme, i sve što se ne sme,
šešir od slame, zaboravljene dane.

I šetnje, i smetnje, ne retko strepnje,
besane noći i hod po vodi.

Šapat krila leptira, miris jesenje šetnje
i ukus tek vrcanog meda.

Led i sneg, pesmu i rimu,
iskrene misli koje se
samo za ženom vinu.

Teško reči ka tebi puštam,
kao da biram, i na glas slušam.

Da draga, dugujem da priznam
da bez tebe ne znam.

Kao i uvek bila si u pravu
što imaš priliku da voliš budalu.