Ako do „tamo“ i postoji put,
ja bih tebe sakrio pod skut,
i proš'o bih sve brane
da te imam kraj me'.

Već neko vreme ne osećam.

Svaki zalogaj života je bezukusan,
a jesenji mirisi i boje samo su nemi trzaji čula.

I jedino što me vraća u stvarnost je bol.
Ona bol što kao tumor pritiska
moj odveć slomljeni um.

Znam da sam živ dok ujutru podižem glavu i telo,
koji su noć proveli na suprotnim stranama sna.

I jutarnji ukus poraza, u izgubljenom danu,
sa mirisom spaljenog pepela kajanja.

Ja znam da sam jači od bespuća,
i svestan sam svojih okajanih grehova,
ukaljanih vrlina, laži i surovih istina.

Ali dok udišem jutro punim plućima,
neka tišina u meni puca,
i srce na trenutke prestaje da za bilo koga kuca.

I kad kad u skoku gubim dah,
dok svaki pad u stomaku ostavlja trag,
kao vatreni žig, zauvek na koži urezan.

Još jednu noć čekam na kiši prevoz u miran san.
Želim bar u snu da život osetim,
kroz kičmu, sve do vrhova svojih prstiju.

Ne, mislim da nisam više mlad,
i da je onaj čovek u senci, do juče stranac,
postao moj brat.

Ali ovo je samo bitka,
a ja stiskam zube i, zbog nje,
nikad ne gubim rat!