Setio sam se noćas tebe.

Znaš o kojim trenucima pričam,
i sećaš se mojih praznih priča, znam.

Pio sam te kilometre do tvojih stepenika,
i čuvao te kao poslednji gutalj vina.

U tvojim očima nije bilo mojih koraka,
i znao sam da grešim svakim dahom.

Nisam poznavao dane tvojih osmeha,
jer bila si samo senka mojih misli.

Danas si ruža bez trna u mom oku,
besciljna šetnja, i pregaženi zaborav.

A ovi redovi, nisu posvećeni tebi,
već iskrenom kajanju i potrošenim danima,
i tvojim klonulim osećanjima.

Znam da me nikada nisi volela,
i da si, priznajem, prva žena mojih pogleda.

Kako je prosta ta metafizika,
i razočarenje u par redova.

Već ujutru ćeš biti dosadni milimetar sećanja,
jer ne želim sebi šuplja pitanja.

Dok redove svojih sećanja
budeš budila u mojim strofama,
znaj da oproštaj je najveća iluzija,
jer nisi sposobna za zaborav.

Oprostio sam ti davno,
i hvalim te drugima,
jer život je kučka dokona,
a oproštaj vrlina najveća.

Senke tvojih mirisa
više ne dišu mojim danima.

* Svaka sličnost sa mojim životom je slučajna

Noćas odbijam piće,
jer moj je duh previše slab
za noći kojih se sećam.

Noćas ne želim razum,
ne želim svoj um
između mene i nje.

Noćas biram strah,
i strast koju obećava
svaki njen pokret.

Noćas ne želim da sanjam,
ne želim da čekam jutro
obojeno obećanim bojama.

Noćas prestaje nada,
i sve meni poznato gubi dah,
a njen pogled para moj svet.

Znam da će me boleti jutro,
jer će se moj život sliti u njen.