Mrzim jutro.

Zapravo mrzim sebe
ako preživim tuđe noći,
u tuđem umu.

Ukus teških metala,
i miris toksičnog otpada
gomila se na duši.

U nozdravama ukus pelina,
na koži kandže kajanja.

U vinu bio sam nedužan,
ka vinu koračao začaran,
od vina odlazio nepoznat.

Bio sam borac, nekada,
sudbinom izvajan,
bio sam predan, nekada,
ciljevima opravdan.

Danas sedim u mraku, dosadan,
i nadam se da me tvoja ljubav opravda.

Moji su snovi jesenjih boja
mirisa proleća
i ukusa modrih trešanja.

Zvezdana noć u oku kaleidoskopa
dok me parališu neumorna pitanja.

Nemi krik odzvanja u mojim mislima,
a bore na duši oduzimaju zaborav.

Da li si se ikad pitala
zašto verujem u naša svitanja.

U moru reči bez odjeka
tvoje mi usne nude tišinu.

Nekad mi se čini da gubim dečije snove.

Postajem gluv, nem i slep,
nekako tup za dečije radosti.

I tražim iskreni osmeh u sebi,
koji može da pokrene,
da otvori nove pobede
i pokaže nove heroje.

Ljubav.

Prijatelji.

A mržnja?
Taj se korov nikako ne prima
na moj kameni prag.

Dobro jutro.