Distorzija misli koje klize po izlizanim žicama gitare
u kojoj je zaboravljen mrak.

Suza, zabrinuta za moje biće, oteže taj nemi korak,
i drhti zbog sušnih dana koji slede.

U letnjem, bosom koraku, osećam trnje na svojoj duši,
i kao slep koračam njenim gradom.

I slušam kako nečujno prolazi vreme.

Kroz moje vene bruje letnje noći,
i snovi okupani u vrućini, huče kao reka.

I ko je čovek iza glinene zavese
koji svoje srce hladi bespućem.