Jedna reč, umesto suze, ostala je na mom dlanu tog jutra.

Dočekali smo zoru, okupani jutarnjom rosom.

U svakoj kapi na njenim leđima bila je duga,
kao opravdanje za nemirnu noć iza nas.

Prohladno jutro je na našoj koži dodire pretvaralo u priču,
nudeći nam još neki trenutak tišine.

Noć je svakako morala biti duža,
jer vreme već igra protiv nas.

A mi smo krali svaki korak i dah,
za jednu noć i modro jutro.

U snovima se kriju odgovori na pitanja
koja čuvamo u zadnjim džepovima pocepanih pantalona,
daleko od sveta i od nas.