Noćas hodaš zaboravljenim hodnicima mojih nemira.

Tvoja senka okida mol u mojim mislima,
a srce treperi ritmom iluzija.

Kad kad me plaši tvoj miris
koji ostavlja trag u besanim noćima.

Arije nepoznatih strahova
blede pred tvojim očima,
a tvoj pogled oduzima dah
mojim snovima.

Jutrom se budim opijen noćima,
gledam u mutne zavese tuđih prozora,
i čekam jutro na tvojim grudima.

Svi moji snovi su samo deo tvog dodira.

Shvatio sam da volim da patim.

Život kao rock’n’roll ili život boema
ne ostavlja mnogo prostora za ljubav.

Ostavlja patnju u svim oblicima.

Volim jednu ženu, volim prijatelje, volim svirku.

Ostalo su samo nasumične misli,
bez emocija koje pale, bez mesta u srcu.

Kako god da se kiša namesti,
odakle god da padne pesma,
o’kle god promaja da napadne napaćeni narod,
ja sam tu, stojim, volim kako znam, i verujem u ljude.

Neke pesme koje su drugi pevali za druge,
dane koje su živeli za mene,
i noći zbog kojih su me mrzeli,
stoje iza mene.

Čaša u koju sam se neprijatelju kleo
već sanja neke druge noći, noći koje obećavaju.

Jutrom se ne sećam sinoćnih prijatelja,
ne sećam se ničijih želja,
ne sećam se života koji je do juče postojao.

Pamtim samo trenutke u kojima um beleži zaborav.