„Napiši mi pesmu, mazila se.
Nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi
kao oni šareni staklići kaleidoskopa
i svaki put mi je druga slika
u očima kad zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči,
ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je,
i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako,
i tako sam teško to znao da pokažem.

I onda, odjednom,
na rasporedu mladeža na njenim leđima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...“

~ Đorđe Balađević