Kakav samotni plah,
njena sećanja,
trule u dahu
mojih nemira.

Nemiri retkih ugriza
dušu mi paraju rezom
koji njene brige
donosi zemlji.

I ko to kida moje nemoćno meso,
i grize dahom posmrtnim život u meni.

Ko se kaje zbog mojih podviga,
i ko daje moju dušu i moju na čast.

Danas sam umro.

U sebi čuvao sam tuđe savete,
besmrtne pobede i sećanja slavna.

Danas ništa.

Niko.

Šator za dvoje i šuma.

I nada u malom.

I suza.

I seta.

I ljubavna priča koja guta prizore prazne.

Njeni topli prsti ljube me,
njene usne, modre. kaju se...

I da li smo bili,
I da li smo videli,
I da li smo ponosni.

Miriše plast, modrom senom jutrom okupan.