Od čudnih pisaca, u nadi,
čitao sam redove razne,
nudili mi emotivne vekovne zablude,
neshvaćene neistine ljubavi i motiva.

Sedim sam,
svoje pesme njenim glasom ječim,
bledim osećajima trudim se
da zalijem pustinju setnih noći,
mirisa sećanja.

U njenom dahu
ipak osećam da postojim,
mirisom čežnje slike gube smisao pod trenutkom.

Na početku more budim se,
čekam suzu,
znak da sam osetio ubod,
da znam da čeznem,
da znam da jesam.

U jutro,
mirisom slanog mora okupani
leptiri čekaju moj plač...