Gledam umorne ljude,
njihove umorne priče,
umorne ljubavi i strasti.

Vi ste nemirni neprijatelji
mojih zvedanih noći.

Moje vino vam neće pomoći.

Sumorno polupijano jutro.

Dok upijam letnju kišu na licu,
osećam tenziju i mrzovolju
nezadovoljnih jutarnjih neradnika.

A kiša se svakom kapljicom
propinjala kao na prstima
da iz nas izvuče ono najbolje.

Hladne kišne kapi na mom licu,
vrelom i umornom od nepoznatih noći,
razbijale su mrak i čemer,
kao ruka starog prijatelja na ramenu.

Noć.

Mesečina pitka da vam otvara um
i čini se da po prvi put dišete punim plućima.

Nema senki ni šapata ponoćnih dokoličara.

Upijam duge korake zagledan u zvezdani vez
koji najavljuje bolje sutra.

Ja sam emotivni ratnik
čiji zubi grizu ljubav ukusom gorčine i greha.

I volim nju.

U meni tuge plameni vrište
i kidaju moje biće.

Kada slomljen sklopim oči,
čujem korake i mirne dodire.

Ona me ispija celim bićem
dok mi duga njenog pogleda
pokazuje zaboravljeni put.

Dobro je, i dalje sam tu, njen.

I have often told you stories
About the way
I lived the life of a drifter
Waiting for the day
When I'd take your hand
And sing you songs
Then maybe you would say
Come lay with me love me
And I would surely stay.

But I feel I'm growing older
And the songs that I have sung
Echo in the distance
Like the sound
Of a windmill goin' 'round
I guess I'll always be
A soldier of fortune.

Many times I've been a traveller
I looked for something new
In days of old
When nights were cold
I wandered without you
But those days I thougt my eyes
Had seen you standing near
Though blindness is confusing
It shows that you're not here.

~Deep Purple, Stormbringer, 1974

Postoje te hladne noći
u kojima vam se duša jezivo grči.

Teško dišeš,
kao da ne veruješ u sutra,
dok te svaki dah guši sve dublje.

U glavi odzvanja beskrajni rafal,
kao nêma pitanja koja ostaju u grlu.

Ne plačeš jer se plašiš krika
koji bi ti pokidao telo.

Ne želiš san,
jer ove noći nose mračne priče.

Zenice se šire do granice bola
u potrazi za tračkom svetlosti.

Sve što želim noćas je da budem sâm,
ostavljen i zaboravljen.

„Napiši mi pesmu, mazila se.
Nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi
kao oni šareni staklići kaleidoskopa
i svaki put mi je druga slika
u očima kad zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči,
ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je,
i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako,
i tako sam teško to znao da pokažem.

I onda, odjednom,
na rasporedu mladeža na njenim leđima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...“

~ Đorđe Balađević

Jasna prolećna noć, vedrog neba
i mirisa koji vas tera na greh.

Do juče te nisam ni poznavao.

Nisam primećivao krišom izbegnute poglede
i nepoznati miris tvoje kose na svom jastuku.

Tvoje su usne bile već iskreno ljubljene,
ali su noćas nosile osvajačke note.

Pratio sam tvoje mladeže sa strašću
putnika u beskonačnom sazvežđu.

Godišnja doba su se smenjivala,
a tvoji dodiri su pisali
po našim zamagljenim sudbinama.

Učila si me da vajam žensko telo
i osetim svaki pedalj tvoje duge.

Lagao sam te kada sam ti obećao
da se neću sećati ove noći.

Ali lagala si i ti mene.

Možda sam i sanjao takvu ženu,
priznajem, kriv sam.

Ali čovek ne može sebe potpuno razumeti
dok ne upozna određene žene.

Dovoljni su nenamerno namerni pogledi,
slučajni dodiri, i naizgled nasumične reči.

Na trenutke vam je sve jasno,
a ipak misli lutaju nepoznatim prostorima.

Dani dobijaju nove prolećne boje
i sva čula žele svoj udeo u ovoj igri.

Sanjate o dugim šetnjama
u kojima razgovarate pogledima,
a svaki dodir budi uspavane leptire u stomaku.

Koraci su slatki i svaki šum ima svoje mesto u tom,
čini se, sudbinskom momentu.

Ipak se plašite ili baš nadate ludilu
koje vaše razgovore ispunjava
osmehom i dečijom srećom.

Nove ili stare ljubavi,
sve se u nama ponovo rađa.

Ne. Nije greh.

"Ljudi su u početku interesantni.
Kasnije, polako, sve mane i ludilo izbija na površinu."

- Čarls Bukovski

Moramo u sebi čuvati dečije pobede i radosti.

Jedino se njima za pošten savet možemo obratiti.

Šetao sam.

Prstima sa mirisao male tajne
uvojaka ispod njenog uveta.

Zalasci sunca u njenim očima
tražili su poljupce po njenom vratu.

Strast i rosa na njenoj koži
otkrivali su reljefe u svakoj pori
i bili čitav naš svet.

Šetali smo do jutra. Došlo je proleće.

Da.

Nikada je nisam poznavao,
ili bar ne onako kako sam želeo.

Imala je usne boje kupinovog vina
i ukusa domaćih suvih šljiva.

Njena koža mi je čitala stihove
koji su u meni budili život.

Gledao sam masline u njenim očima
i na licu osećao more u njenoj kosi.

Razgovarali smo vrhovima prstiju,
jer su reči bile prazne.

Jednostavno, mirisala je na
davno prežaljeni san.

When they raise their eyes,
I can feel the pain of crushed doubts,
and their fragile hopes
shredding me apart.

Is this the world I live in,
or just a broken mirror of my own dreams.