No man's land

Kafanska balada

Jedina — Autor forbidden | 26 Avg, 2011 @ 13:38

U jednom od onih turskih sokaka, sa kaldrmom koja i treznog čoveka tera da tetura, stoji kafana.

Crna rupa u životima generacija iza nas, i svakako moje mesto nemira. Šupa zapravo, koja čuči u svakom od nas, ali se samo 2 vrste ljudi i ćudi odvaže da njena vrata otvore. Ja lično, po rečima bližnjih, pripadam jednoj vrsti tih "kafanskih sviraca", iako sebe nikada nisam uvrstio bilo gde.

Ranije sam se propet na prste kao mladi petao borio protiv generalizacija nas "kafanskih", i čvrsto stajao ispred "institucije", ali godine na mojim ramenima sležu, i istina već odavno dobija bitke.

Zamrznute slike i zamrznuta lica ne govore više od očeglednog, kao u stripu. Mutno, zlatnožuto svetlo, prigušeno dimom vam se uvlači pod kožu, i samo jedan odlazak ostaje na vama kao žig. Na stolu limena piksla i po neka rupa u kariranom stolnjaku, jedini način da neki ostanu zapamćeni.

Svako od nas ima svoj sto i uvek sedi sam. Društvo mu pravi čašica sa kojom nemo razgovara, i dok je ispija oseća da i ona ispija njega, svakim cugom sve brže.

I taj prvi, gorki trzaj „ljute“ od koga na trenutak ne možete ni da razmišljate jer vam um trne.

Za neke je to porok, a za druge jedini način da mirno sklope oči i ne čuju ratove i bure.

U svakoj kafani su najteža jutra i večeri. Jutrom dolaze lokalni dokoličari, a noću oni koji teško preguraju noć. Ovi jutarnji nam svakako kvare prosek, ali od njih kafana živi, ne od naših pesama i pisanija.

Noću kafana diše drugačijim uzdasima, teško i u grču. Vrlo se retko može čuti išta više od predratnog radija.

U toj tišini i društvu se bistre neke misli, i putevi često bivaju prohodniji, nekako se čak i lakše nose.

Tako otuđen zapravo mogu da budem svoj, sa svojim teškim mislima.

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me