Odavno već čeznem za jednom pesmom,
stihova teških, odore mračne, čeličnog daha.

I snevam njene ruke hladne.

Osećam ukus umora, borbi,
na njenim usnama,
čujem u svojim danima.

I živim móre, ispijene strasti boli.

Čizmom očaja gazim svaki dan,
svaki sat besmislenih patnji.

Pesmo moja olovnih reči,
tešim te stihom stravičnih pobuda,
dok u meni grudva čemerna stoji.

Ja vidim dan, kad pesma ječi,
kad tuge se čemerne broje,
kad sviće noć i pada dan,
kad nade umiru moje.

Mož' da bije, da se trese,
da se razne glupo bitne stvari dese.
Ja se nekak' budim s nadom
da će nada biti draga,
jerbo volem jednu malu,
i sad jebig' mani šalu!
Nije šala već je zbilja,
ta mi mala mlogo prija.
Nikad ne znam naći reč
da joj ljubav u lice šmekerski šapnem,
i da saspem, i da budem baja.
Al' vam kažem da je 'davno
to već strava,
i da grmi i da seva,
da se strada i da često boli...
Priznam sada da je sevdah
kad se voli...
Od kad volem samo nju
često lebdim k'o u snu,
tol'ko često
da sa nikim ne bi menjo tak'o mesto.