Umoran je petak.
Umoran od pogleda, prekora i nadanja.
Umoran od pohvala.
Umoran od nas.

Plaši me taj sat koji u nama kuca.
Plaši me svaki mali početak i kraj,
ponedeljak i petak.

Već dugo sanjam jedan trenutak.
Trenutak u kome staje sve,
i nastaje apsolutna tišina i mrak.

Prestaju besana pitanja,
prestaju nadanja i kajanja,
prestaje juče, sutra i sad.

Nema lucidnih, dosadnih, pokvarenih.

I sviće potpuno novi dan, drugačiji od svih.

I spent all my tries on lies
and all my days on fails.

Today I have more wasted ways
than a man can live up to his days.

Gubim se.

Grizu me senke ljudske mržnje
i ne daju mi da dišem.

Gordim pogledima seju po mojoj duši
rane koje ne zaceljuju.

Reči ostaju prazne i ne dotiču me.

Odavno sam im oprostio.

Đavolji dani su kročili u moj san.

Mermerni pločnici tuđih sećanja
odzvanjaju hladno u mojim grudima.

Odavno me nije strah da koračam tvojim mračnim,
polomljenim hodnicima, poderanim ljudskim borama.

I šta sam ja, samo duša sapletenog čoveka,
iskra u oku njenih sećanja.

Gledao sam je dok spava,
i pogledom upijao njenu ljubav.

Nemirna mora na tvom licu
bila su moja prva želja.

Po prvi put sam želeo da sanjam,
da se sa tvojim mirisom budim,
a da sa tvojim dodirima zaspim.

Moje misli su plesale sa tvojim očima,
i šaputale na tvojim usnama.

Tvoj peščani sat je zarad ljubavi
znao da okrene novi krug.

A ti znaš da voliš, snažno,
čak i u snu mi oduzmaš dah.

I jedine reči koje su tada imale smisao
bile su: volim te, mala.

Noćas hodaš zaboravljenim hodnicima mojih nemira.

Tvoja senka okida mol u mojim mislima,
a srce treperi ritmom iluzija.

Kad kad me plaši tvoj miris
koji ostavlja trag u besanim noćima.

Arije nepoznatih strahova
blede pred tvojim očima,
a tvoj pogled oduzima dah
mojim snovima.

Jutrom se budim opijen noćima,
gledam u mutne zavese tuđih prozora,
i čekam jutro na tvojim grudima.

Svi moji snovi su samo deo tvog dodira.

Shvatio sam da volim da patim.

Život kao rock’n’roll ili život boema
ne ostavlja mnogo prostora za ljubav.

Ostavlja patnju u svim oblicima.

Volim jednu ženu, volim prijatelje, volim svirku.

Ostalo su samo nasumične misli,
bez emocija koje pale, bez mesta u srcu.

Kako god da se kiša namesti,
odakle god da padne pesma,
o’kle god promaja da napadne napaćeni narod,
ja sam tu, stojim, volim kako znam, i verujem u ljude.

Neke pesme koje su drugi pevali za druge,
dane koje su živeli za mene,
i noći zbog kojih su me mrzeli,
stoje iza mene.

Čaša u koju sam se neprijatelju kleo
već sanja neke druge noći, noći koje obećavaju.

Jutrom se ne sećam sinoćnih prijatelja,
ne sećam se ničijih želja,
ne sećam se života koji je do juče postojao.

Pamtim samo trenutke u kojima um beleži zaborav.

Setio sam se noćas tebe.

Znaš o kojim trenucima pričam,
i sećaš se mojih praznih priča, znam.

Pio sam te kilometre do tvojih stepenika,
i čuvao te kao poslednji gutalj vina.

U tvojim očima nije bilo mojih koraka,
i znao sam da grešim svakim dahom.

Nisam poznavao dane tvojih osmeha,
jer bila si samo senka mojih misli.

Danas si ruža bez trna u mom oku,
besciljna šetnja, i pregaženi zaborav.

A ovi redovi, nisu posvećeni tebi,
već iskrenom kajanju i potrošenim danima,
i tvojim klonulim osećanjima.

Znam da me nikada nisi volela,
i da si, priznajem, prva žena mojih pogleda.

Kako je prosta ta metafizika,
i razočarenje u par redova.

Već ujutru ćeš biti dosadni milimetar sećanja,
jer ne želim sebi šuplja pitanja.

Dok redove svojih sećanja
budeš budila u mojim strofama,
znaj da oproštaj je najveća iluzija,
jer nisi sposobna za zaborav.

Oprostio sam ti davno,
i hvalim te drugima,
jer život je kučka dokona,
a oproštaj vrlina najveća.

Senke tvojih mirisa
više ne dišu mojim danima.

* Svaka sličnost sa mojim životom je slučajna

Noćas odbijam piće,
jer moj je duh previše slab
za noći kojih se sećam.

Noćas ne želim razum,
ne želim svoj um
između mene i nje.

Noćas biram strah,
i strast koju obećava
svaki njen pokret.

Noćas ne želim da sanjam,
ne želim da čekam jutro
obojeno obećanim bojama.

Noćas prestaje nada,
i sve meni poznato gubi dah,
a njen pogled para moj svet.

Znam da će me boleti jutro,
jer će se moj život sliti u njen.

Retko, ali nestvarno jasno mi dokone misli,
kao metak, prekine tvoja ljubav.

Odavno to znam,
ali je poziv za buđenje iz besmisla
kad kad potreban.

Volim te, i to nije samo san.

A zašto ne bit' običan i voljet' male stvari,
zašto svako mora biti glavni.

Šta to lijepo ima obraz zakrpljen sa flekom,
zašto sa tugom gledam za čovjekom.

~ Džemper za vinograd - Miladin Šobić

U jednom od onih turskih sokaka, sa kaldrmom koja i treznog čoveka tera da tetura, stoji kafana.

Crna rupa u životima generacija iza nas, i svakako moje mesto nemira. Šupa zapravo, koja čuči u svakom od nas, ali se samo 2 vrste ljudi i ćudi odvaže da njena vrata otvore. Ja lično, po rečima bližnjih, pripadam jednoj vrsti tih "kafanskih sviraca", iako sebe nikada nisam uvrstio bilo gde.

Ranije sam se propet na prste kao mladi petao borio protiv generalizacija nas "kafanskih", i čvrsto stajao ispred "institucije", ali godine na mojim ramenima sležu, i istina već odavno dobija bitke.

Zamrznute slike i zamrznuta lica ne govore više od očeglednog, kao u stripu. Mutno, zlatnožuto svetlo, prigušeno dimom vam se uvlači pod kožu, i samo jedan odlazak ostaje na vama kao žig. Na stolu limena piksla i po neka rupa u kariranom stolnjaku, jedini način da neki ostanu zapamćeni.

Svako od nas ima svoj sto i uvek sedi sam. Društvo mu pravi čašica sa kojom nemo razgovara, i dok je ispija oseća da i ona ispija njega, svakim cugom sve brže.

I taj prvi, gorki trzaj „ljute“ od koga na trenutak ne možete ni da razmišljate jer vam um trne.

Za neke je to porok, a za druge jedini način da mirno sklope oči i ne čuju ratove i bure.

U svakoj kafani su najteža jutra i večeri. Jutrom dolaze lokalni dokoličari, a noću oni koji teško preguraju noć. Ovi jutarnji nam svakako kvare prosek, ali od njih kafana živi, ne od naših pesama i pisanija.

Noću kafana diše drugačijim uzdasima, teško i u grču. Vrlo se retko može čuti išta više od predratnog radija.

U toj tišini i društvu se bistre neke misli, i putevi često bivaju prohodniji, nekako se čak i lakše nose.

Tako otuđen zapravo mogu da budem svoj, sa svojim teškim mislima.