My moments of blind truth are rare, but endless.

Nevertheless, sorrow remains...

Odavno već čeznem za jednom pesmom,
stihova teških, odore mračne, čeličnog daha.

I snevam njene ruke hladne.

Osećam ukus umora, borbi,
na njenim usnama,
čujem u svojim danima.

I živim móre, ispijene strasti boli.

Čizmom očaja gazim svaki dan,
svaki sat besmislenih patnji.

Pesmo moja olovnih reči,
tešim te stihom stravičnih pobuda,
dok u meni grudva čemerna stoji.

Ja vidim dan, kad pesma ječi,
kad tuge se čemerne broje,
kad sviće noć i pada dan,
kad nade umiru moje.

Mož' da bije, da se trese,
da se razne glupo bitne stvari dese.
Ja se nekak' budim s nadom
da će nada biti draga,
jerbo volem jednu malu,
i sad jebig' mani šalu!
Nije šala već je zbilja,
ta mi mala mlogo prija.
Nikad ne znam naći reč
da joj ljubav u lice šmekerski šapnem,
i da saspem, i da budem baja.
Al' vam kažem da je 'davno
to već strava,
i da grmi i da seva,
da se strada i da često boli...
Priznam sada da je sevdah
kad se voli...
Od kad volem samo nju
često lebdim k'o u snu,
tol'ko često
da sa nikim ne bi menjo tak'o mesto.

"When the power of love overcomes the love of power,
the world will know peace."

Jimi Hendrix

"Ubi me prejaka reč"

Branko Miljković

Tequila, al' meka :)